Аутор: Лидија Алексејевна Алексејева (1909–1989)
Препев на србски језик: Веселинка Стојковић
***
Живот је као железничка станица, –
Гужва, пролази, прљавштина.
Сва надања, сва чекања, жеље,
Никада се не остваре.
Уситњавају се моји сати,
Рђа се хвата на мом путу, –
Не желим више на станицу,
Не бих више да путујем.
По распореду неумитном,
Истиче, нестаје моје време.
Наде за мене нема више, –
Ни коре хлеба, последња је.
***
Да, безнађе је – утехе нема.
Спокој и лакоћа, без покрета.
Само срца топли откуцаји,
И под руком свеска послушна.
Цели свет храбро и без ропота
Цвета у мом отвореном прозору,
И сазрева, и плодови падају.
И песме моје нове се рађају.
***
Вся жизнь прошла, как на вокзале, –
Толпа, сквозняк, нечистый пол.
А тот состав, что поджидали,
Так никогда и не пришел.
Уже крошиться стали шпалы,
Покрылись ржавчиной пути, –
Но я не ухожу с вокзала,
Мне больше некуда идти.
В углу скамьи под расписаньем,
Просроченным который год,
Я в безнадежном ожиданьи
Грызу последний бутерброд.
***
Да, безнадежность – тоже утешенье.
Покой и легкость, нечего терять.
И только сердца теплое биенье,
И под рукой послушная тетрадь.
А целый мир могуче и покорно
Цветет в моем распахнутом окне,
И созревает, и роняет зерна.
И прорастает песнями во мне.